It is I...Leclair

Čuveno pitanje : Kada će ljudi prekinuti da se bave tuđim životima? Ogovor : Nikad. Zato što ljudi svesno ili nesvesno govore o drugim ljudima, a ne gledajući sebe. I nema te osobe koja se u zivotu nije suočila sa tim. Sad, ljudi vas vređaju, ogovaraju, pričaju iza leđa, iz više razloga -zavide vam, ne znaju kako drugačije da vam privuku pažnju, jednostavno vas mrze, ili ih naprosto nervirate. Moguće su i kombinacije navedenih. Ali dobro, to je život. Poenta je gledati svoj život, i upravljati njime onako kako mislimo da je najbolje. Naravno, imamo pravo na greške, jer to je samo život. Ali u današnje vreme, reklo bi se da nemamo pravo da pogrešimo, da se ''sjebemo'', imamo neki pogrešan izbor, i to priznamo...ne vredi. Čak ni obicna fraza "Čovek sam, gresim" ne pomaže. Živimo u sebičnom društvu gde svako gleda prvenstveno svoje interese, i ako se neko nađe povređen od strane vas napada i ne pušta. Ne pušta-ne oprašta. Jbg, ljudi jesu čudni. Šta bi sa pričama o toleranciji, opraštanju...? Ma to kod nas ne postoji, ako nas neko zajebe, zajebemo ga duplo, jer mislimo da je on tako zaslužio ("ko je bre on mene da zajebe...eeej...MENE") ...mnogi od nas tako misle. Što opet kad se, jelte, malo bolje pogleda, ima neke bolesne logike, uliti protivniku strah u kosti, ako ničim drugim, bar rečima. Ljudi prosto teraju sebe da se bave drugima...ako se ne bi bavili drugima, šta bi im drugo bilo tako slatko i zanimljivo nego ogovaranje, tako dobro pražnjenje vređanjem, tako divno maštanje o nekome ko nam je drag....ne vredi...to sto se bavimo jedni drugima nas održava...kako vreme prođe, uloge se okrenu, taj neko sad bavi vama, vi se sad bavite nekim drugim osobama....i tako stalno...kao točak, krug...jer kao i u stvarima, tako i u životu, vlada mudra harmonija, jedan besporedak i dublji smisao. Kome je dano da to spozna, dobro je proživeo svoj vek...taj je obišao sav svoj krug....Ali baviti se nekim i nije toliko strašno...strašno je kad ulazite u tuđ život a niste pozvani.... I kao sto reče tj. otpeva Toše Proeski, " Šta to ima ljudima tužno, da ulaze u tuđe živote...ko to živi u prošlosti mojoj, a još nije umro od sramote..."